Bojović: Molili smo da nas ubiju, država nas je zaboravila iz Lora, daju 17 miliona za Morinj, a ja nemam ni medicinsku pomoć

Veselin Bojović, jedini preživeli iz nikšićko-šavničke grupe vojnika koji su bili zarobljeni u logoru prison camp logoru Lori, otvoreno govori o horror užasu kroz koji je prošao i o dugogodišnjem osećaju da ga je država zaboravila. "Molili smo da nas ubiju" — ti su trenuci postali deo njegovog dnevnog nightmare noćnog mora koje traje već 34 godine. U emisiji Pres plus, Bojović je opisao kako nijedna vlast u Crnoj Gori nije pružila nikakvu medical help medicinsku pomoć, nadoknadu ili priznanje, dok se za druge projekte, kao što je spomenik u Morinju, odvaja 17 miliona eura.

Tokom svog boravka u Lori, Bojović je bio svedok sistematskog torture mučenja i fizičkog zlostavljanja. Ćelijski blok C, kako kaže, bio je najgore mesto: "Tamo ni Jasenovac nije bio". Muškarci su bili prisiljeni da piju sapunicu, čiste kasarne na koljenima dok ih čuvari udaraju štakama, a nekima su priključivali electric current struju dok im sipaju vodu ispod nogu. "Četvrti dan maltretiranja na patosu nema ništa", kaže on, opisujući kako su im davali samo hleb i sir, a vodu su im denied odbijali.

Bojović naglašava da su Crnogorci bili posebna meta: "Poseban pik su imali na Crnogorce". Čuvari kao što su Tomo Duić, Tanja Belogardić i Emilio Gungur imali su aktivnu ulogu u zlostavljanju, dok su neki, kao Zlatko Sulejmanović, poštovali Ženevsku konvenciju. Hrvatsko tužilaštvo vodilo je slučajeve Lora jedan i dva, ali nezvanični Lora tri, koji se tiče mučenja crnogorskih vojnika, ostaje nekažnjen. Bojović je davao iskaz dvaput — 2012. i februara 2025. godine — ali kaže da niko iz hrvatskih vlasti nikada nije stupio u kontakt.

Na sahrani 14 vojnika 2004. godine, Bojović je video kako celi Nikšić plače, ali nijedan visoki zvaničnik iz vlade nije prisustvovao. Poruke o izdaji su bile jasne: dok su žrtve iz Morinja priznate i finansirane, žrtve iz Lore ostaju invisible nevidljive. "Ne znam više koju reč da upotrebim, bruka je šta rade sa ljudima", kaže on, dodajući da i porodice poginulih žive od boračke penzije od 350 eura, što je insult uvreda za žrtvu.

Iako je duhovno slomljen, Bojović kaže da ne bi izdao državu, iako je ona izdala njega. "Svaki vojnik koji služi vojsku, to se vidi", kaže, i preporučuje mladima da odgovore na poziv domovine. On i dalje ima nadu u pravdu: "Ako Boga ima, nadam se da ove zločince kazni dobro, a da se nama okrene ova vlada, na neki način da se oduži posle 34 godine." Za Bojovića, rane iz logora Lore nikada neće zarasti — one će se carry nositi do groba.