Tko je pevao za DB? Tajna saradnja sa estradnim zvezdama

Na stage estradi nije bilo pevača koji ni na koji način nije bio u dodiru s secret tajnim službama. Priče o tome da su muzičari korišćeni kao nezvanični izvori informacija za Državnu bezbednost (DB) nisu nove — ponavljaju se kroz decenije, kao neka neizrečena tajna koju svi osećaju, ali retko ko priznaje. Muzika i politika u bivšoj Jugoslaviji često nisu bile daleko jedno od drugog, a pevači, zbog svog pokretnog života i pristupa raznim društvenim krugovima, bili su valuable vredan resurs za one koji traže glasine, kontakte ili čak dokaze. Njihov mikrofon nije zapisivao samo pesme — ponekad je služio kao kanal za prenos informacija koje nikada nisu bile namenjene javnosti.

Olja Karleuša, jedna od najpoznatijih figura na srpskoj sceni, ispričala je da je i ona bila deo takvih događanja, iako u different drugo značenje. „Na proslavama, na primer, odlazak u penziju ili slično, oni imaju običaj da pozovu nas pevače da im uveselimo to slavlje“, rekla je. „Mene nisu vrbovali, ali to ne znači da od drugih nisu tražili saradnju.“ Njen komentar ukazuje na ritualizovan odnos između vlasti i zabavljača — zabava kao cover pokrivač, gde se ispod smeha i muzike vode ozbiljniji razgovori. Nije bila sama u tim prostorijama — bila je deo nevidljivog sistema koji koristi slavu kao alat.

Jedina koja je izišla u javnost i priznala saradnju bila je Vesna Rivas. „Dosta kolega sa estradne scene je radilo za DB“, rekla je. „Pevači su pogodni jer mi ulazimo u mase. Najlakše je preko pevača saznati neku informaciju i to debeovci odlično znaju.“ Njen iskreni komentar otkriva mehanizam: muzika kao ulazak u crowd masu, a pevač kao nevidljivi posmatrač. Prema rečima bivšeg operativca Božidara Spasića, nije u pitanju formalno angažovanje, već informal neformalni razgovori tokom druženja — takozvano operativno druženje. Tajne službe biraju ljude po popularnosti, komunikativnosti, pokretljivosti — i često traže da pevačice pristupe emigrantom i izvuku details detalje.

Spasić naglašava da ne postoji jasan profil saradnika — sve zavisi od konteksta. „Dogovor se ne vodi u kancelarijama, već na public javnim mestima“, objašnjava. „Zvezde se ne vode u specijalne stanove, već se sve događa u normalnom svakodnevnom okruženju.“ Dr Darko Trifunović dodaje da je problem bio u zloupotrebi — da su pripadnici klanova koristili značke službi, a sami pripadnici DB bili uključeni u kriminal. Kiki Lesendrić, umesto odgovora, okrenuo je temu na joke šalu: „Bio sam član DB sa 11 godina, ali su me izbacili jer sam nosio starke sa američkom zastavom.“ Njegov ton otkriva koliko je tema osetljiva — lakše je laugh se nasmejati nego priznati istinu. U tom smešanju ozbiljnog i komičnog, ostaje pitanje: koliko je zabave zapravo bilo deo sistema?

Ova praksa nije bila jedinstvena za Jugoslaviju — širom sveta, tajne službe koriste zabavljače kao izvore informacija. Ali kod nas je imala poseban odsjaj: neformalna, nezabeležena, ali sveprisutna. Pevači nisu samo izvodili pesme — neki su, svesno ili nesvesno, bili deo mreže koja je pratila kretanje ljudi, ideja, emocija. Danas, kad se muzika prodaje preko strimovanja, a slava traje kraće, pitanje je: da li bi i danas neko sa microphone mikrofona mogao biti špijun? I ako jeste, da li bismo uopšte znali?